Развојни пут др Игора Паштија био је у најмању руку необичан. Као стипендиста Војске Југославије у Сомборској гимназији планирао је да упише Војну академију, али се предомислио и заинтересовао за фармацију. Једино што му је у том тренутку било битно је да се лако запосли и не буде на терету родитељима. Међутим, један разговор у Петници га је заинтригирао и усмерио на потпуно други колосек. „Спремао сам пријемни испит за Фармацеутски факултет, а онда сам то лето у Петници упознао једну девојку, тадашњу студенткињу четврте године на Факултету за физичку хемију. Допало ми се како размишља, како поставља проблем и анализира. У мају сам дефинитивно одлучио да уписујем физичку хемију.“, каже др Пашти.
Овај научник је завршио Факултет за физичку хемију Универзитета у Београду са просечном оценом 10,00, као студент генерације. Са свега 25 година, одбранио је на овом факултету и своју докторску дисертацију, поставши тиме најмлађи доктор наука у историји матичног факултета, а 2011. године је постао доцент и то најмлађи на Београдском универзитету. Данас је редовни професор за ужу научну област Физичка хемија – Електрохемија, а однедавно и нови дописни члан Српске академије наука и уметности. „Не волим да се бавим литијум јонским батеријама, јер нисам љубитељ методе „покушаја и погрешака“, смеје се овај млади научник који се данас бави Електрохемијом у спрези са Науком о материјалима, а кључне области његовог истраживања су материјали за конверзију и складиштење енергије, електрокатализа, моделовање и дизајн.
Чизбургер убрзање
Др Пашти је предводио пројекат у оквиру првог ПРОМИС програма Фонда за науку намењеног подршци младим истраживачима. Његов тим је у оквиру пројекта успео да развије нове неплатинске катализаторе за производњу водоника који могу да се комбинују са соларним ћелијама, чинећи производњу водоника одрживом и економски исплативом. Међутим, постоје изазови са механичком стабилношћу и његов тим то покушава тренутно да реши. Оно што је интересантно је да су током реализације ПРОМИС пројекта успели да искомбинују неколико начина за убрзавање саме реакције, адресирајући појединачне кораке. „Када држим предавање волим то да објасним овако. Кад правите чизбургер у меку, једна особа прави пљескавицу, друга слаже сир, лепињу. Ако се све то убрза појединачно, онда ће и сам чизбургер бити брже припремљен. У хемији је тако, али и у животу, најспорији корак у механизму одређује колико ће цео процес бити брз. Ми смо успели да убрзамо 2 корака у том процесу.“, наводи он, додајући да је током пројекта поднета патентна пријава за синтезу композитног материјала и његову примену: „У међувремену се показало да је тај материјал добар не само за производњу водоника, већ и за производњу кисеоника и још неке електрохемијске реакције. Стога смо поднели патентну пријаву и на европском нивоу“.
На основу резултата ПРОМИС пројекта, др Пашти и његов тим су се удружили са младим тимом из привреде и направили старт-ап који је добио мини грант од Фонда за иновациону делатност за скалирање пројекта, које је према његовом мишљењу најважније у оваквим истраживањима.
Водоник као гориво будућности
Др Пашти руководи и пројектом у оквиру програма Доказ концепта који је комплементаран ПРОМИС пројекту. Истраживање се односи на оптимизацију електролита који су саставни део сваког система за производњу водоникa, као горива будућности. Водоник је један од потенцијалних решења енергетске кризе која ће неминовно уследити. Међутим, производња водоника је скупа, нарочито уколико се производи водоник високе чистоће који може да се користи у електричним возилима. Ту постоји и низ проблема који се односе на складиштење, као и на конверзију водоника назад у електричну енергију која је један од најкориснијих облика енергије. „Водоник може делимично да замени и земни гас. То се тренутно и ради у Немачкој, меша се земни гас са малим процентом водоника како би се подигла његова енергетска вредност.“, објашњава он.
Сива тачка на европској мапи
Према његовим речима, ЕУ је у великој мери освешћена по питању потенцијала водоника, а све је додатно актуелизовано након покретања рата у Украјини, када је водоник представљен као алтернатива нафти и гасу. Додаје да је занимљиво да је Босна много пре Србије покренула причу о водонику. За његову производњу су се заинтересовали и приватни инвеститори и држава. Ипак, цео овај регион могао би остати ван свих важних рута будућег транспортног система водоника. „Ако се погледају европски планови за инфраструктуру за коришћење водоничне енергије за цео овај део Балкана, ако се изузме Словенија која већ има водоничне долине, односно централизована места за производњу водоника, ми смо једна сива тачка на тој мапи.“, напомиње др Пашти.
Питање државне стратегије
Профит игра велику улогу и то је разлог због чега опстају све технологије које су штетне за животну средину и човека. Уколико неко зарађује огромну количину новца на технологијама које су устаљене и јефтине, тешко ће се било шта променити. Нису потребна само улагања, већ и промена свести. А потребне су и деценије континуираног улагања у ову област. „Причали смо са једном од водећих светских компанија за производњу електрода за електролизу воде. Они су нам рекли, нама треба 3 године да развијемо нову електроду. А они имају све могуће ресурсе који су им потребни. Онда урадити нешто на нивоу академског окружења, старт-упа делује као немогућа мисија. Потребно је уложити пуно средстава са свешћу да ће се то једног дана вратити. То није посао за једну област, то је посао за фундаменталну науку, за инжењере, машинце, читаву армију различитих струка.“, истиче Пашти, додајући да је развој водоничне технологије више од научног изазова – то је питање државне стратегије. “Србија ризикује да остане на маргинама будућих енергетских рута. Потребна је промена свести, континуирана улагања и сарадња различитих области – од фундаменталне науке до инжењерства. Профит још увек доминира, али ако желимо бољу будућност, морамо уложити у одрживе технологије,” закључује он.