BIANCO је акроним пројекта којим сада руководи др Сања Каишаревић, ванредна професорка на Департману за биологију и екологију Природно-математичког факултета у Новом Саду. Њен научно-истраживачки рад није препознат само у домовини, већ и у иностранству, па јој је тако Министарство Аустрије за науку и истраживање и Институт за Дунавски регион и Централну Европу још 2014. доделило Дунавску награду за младог истраживача. Тим на чијем је челу истражује неуроактивне супстанце које на различите начине утичу на активност нервног система човека и других организама.
О којим неуроактивним супстанцама се ради, како оне утичу, пре свега, на људе, али и на остали живи свет? Какву ће еколошку добробит донети Ваша истраживања?
– Најзначајније супстанце ове групе су пестициди, лекови са неуроактивним дејством и психоактивне супстанце. Резултати истраживања спроведених током последњих неколико година показали су да неуроактивне супстанце представљају једну од најзначајнијих група загађујућих материја у европским рекама, укључујући и део водотока Дунава који протиче кроз Србију. Код риба и водених бескичмењака ова једињења доводе до промена у покретљивости, понашању, способности да пронађу храну или побегну од предатора, утичу на репродукцију, а то угрожава преживљавање индивидуе, али и целих популација. Ненамерно излагање људи неуроактивним супстанцама може довести до неуролошких поремећаја, али и до поремећаја у функционисању других органских система. Наша истраживања допринеће идентификацији молекуларних механизама дејства и дефинисању осетљивих биомаркера ефекта неуроактивних супстанци које се најчешће детектују у акватичној средини. Такође, указаћемо на приоритетне супстанце које се нарочито истичу по штетним ефектима на не-циљне врсте и захтевају даља испитивања ради дефинисања њихове токсичности. Еколошка добробит наших истраживања огледа се у обезбеђивању података значајних у законодавству из области заштите животне средине, али и у развијању савремених истраживачких приступа у регулаторној токсикологији и еколошкој процени ризика.
Нови Сад је Европска престоница културе. Шта мислите да је у Вашем граду горући еколошки проблем и шта још треба да се уради да би постао и Зелена престоница Европе?
– То је дефинитивно проблем изливања комуналних отпадних вода директно у Дунав, јер у Новом Саду не постоји постројење за пречишћавање ових вода. Стручна јавност је, у сарадњи са локалним властима, била укључена у покушаје решавања овог проблема. Предложена је локација за постројење, урађен је велики број елабората и идејних решења, велике компаније су заинтересоване за овај посао, али се на реализацију још увек чека. Уједно, ово је и проблем који нас је подстакао на испитивање ефеката неуроактивних супстанци, јер су наша истраживања показала високе концентрације ових једињења у ткивима риба које су биле изложене отпадним водама. Бојим се да Нови Сад још неко време неће понети титулу Зелене престонице Европе.
Што се тиче титуле Европске престонице културе, она ме изузетно радује, у граду су већ видљиви резултати улагања, а са нестрпљењем очекујем нове садржаје чим прилике дозволе да уживамо у њима.
У каквом амбијенту сте одрасли и шта сте највредније понели из породице?
– Учили су ме да је предуслов за остварење животних циљева, и професионалних и личних, посвећеност, истрајност и напоран рад у којем је потребно дати најбоље од себе. Свест о томе, уз неговање љубави, толеранције и основних људских вредности, у највећој мери је утицала на мој животни пут. Нисам сигурна да је и у времену које је пред нама кључ за успех исти као и у доба мог одрастања, али сам сигурна да за унутрашњу срећу, мир и целокупно задовољство животом – јесте. Зато већ сада покушавам и својој деци да усадим исте вредности које су мени усадили родитељи, школа, књиге, и чију исправност сам касније и сама спознавала кроз живот.
Шта је најлепше што сте, током путовања, имали прилике да видите у Србији и по свету?
– Волим да путујем. Где год да се нађем, осећам као да то место на неки начин припада и мени, па се на путовањима готово никада не осећам као гост. Кад путујем Европом, увек ме одушеви очувана архитектура градова који вековима задржавају аутентичан изглед. Професионално, фасцинира ме опремљеност лабораторија и финансијска неоптерећеност са којом се упуштају у истраживања. Свој однос према Србији могла бих да упоредим са односом према блиским члановима породице или пријатељима из детињства – безусловна љубав због топлине, сигурности и спокоја који осећам у њиховом присуству, а упркос свим манама. Мислим да су највеће богатство Србије њени људи, богати духом, емпатијом и солидарношћу који их не напуштају ни када је најтеже. Када томе придружим лепоту наше природе и културног наслеђа, добијам суштину која је одавно постала део мог бића и због које никада нисам помишљала да живим негде друго.
Када би Вам сада држава дала милион евра да уложите у посао по свом избору, шта би то било?
– Сигурно бих остала на свом терену. Средства бих уложила у развијање биоесеја високих перформанси за детекцију неуроактивних супстанци у различитим компонентама животне средине – води, седименту, земљишту, а на основу мерења специфичних биомаркера ефекта у одређеном биолошком систему. Слични тестови су развијени и у широкој су употреби за одређене групе загађујућих материја као што су једињења слична диоксину и ксенобиотици са хормонском активношћу, али не и за неуроактивне супстанце. Осим у научним истраживањима, биоесеји налазе примену у биомониторингу, а њихова комерцијална доступност заинтересованим лабораторијама учинила би овакву инвестицију економски исплативом.
Пише М. СТАМАТОВИЋ
Фотографије Милош ЛУЖАНИН